Kad god pomenem put u Afriku, meni je samo jedna pesma u glavi. Pogađate – Išli smo u Afriku da sadimo papriku. Odavno je merkam, da zagrebem i taj kontinet, upoznam novu, drugačiju kulturu, vidim Veliku petorku. Došlo je vreme za ispunjavanje i ove želje.

Dopisivanje sa avanturičkim udruženjem Globetracker počelo je još sredinom prošle godine, odmah po povratku sa Kube. Valjalo je izučiti turu, podmetnuti je Vladi, da ima o čemu da mašta narednih par meseci.

Karte smo našli iz Beograda preko Beča, Adis Abebe do Nairobija i nazad sa Zanzibara, preko Dubaija do Beograda, za oko 500 EUR.

Vakcinisali smo se protiv žute groznice u Institutu za javno zdravlje Srbije Batut. Kada smo pozvali da zakažemo vakcinaciju, oduševila nas je osoba sa druge strabe žice, koja nam je dala sve potrebne informacije. Vakcina se plaća. Dobili smo savete vezane za lek protiv malarije i da samo termički obrađenu hranu konzumiramo, voće koje ima koru, kao i da ne koristimo vodu sa česme, čak ni kad peremo zube. Led ne smemo da stavljamo u napitke. Na kraju smo dobili žutu knjižicu kao potvrdu o primljenoj vakcini.

Mi smo odlučili da se protiv malarije borimo dugin rukavima i nogavicama noću, Autanom i jakim antibioticima ako do temperature dođe. Ne kažemo da je to najispravniji način i da treba slepo da ga sledite. Sami napravite izbor da li ćete kao mi ili ćete kupiti lek protiv malarije.

O dobijanju vize za Keniju sam vam detaljno pisala u prethodnom postu.

Sledi galerija slike posvećena tome šta je neophodno poneti na put u Afriku.

Izvinjavam se na kratkom, ali sadržajnom postu. Pišem sa aerodroma i sa telefona.

Poželite nam srećan put. Čitamo se uskoro.