Visit Us On FacebookVisit Us On TwitterVisit Us On InstagramVisit Us On Pinterest

Daleka putovanja sa bebom – Jordan

Daleka putovanja sa bebom – Jordan

Kada nešto jako dugo priželjkujete i konačno se ostvari, pomislite u trenutku, da li je ovo stvarnost ili samo san. Dođe vam da se uštinete jako, da se uverite da je java vrlo živa pred vama. Petra je na mojoj Bucket listi već 5 godina, otprilike. Nisam istraživala šta bi još to moglo da se vidi u Jordanu sem famozne Petre, ali su me zainteresovale slike ljudi koje pratim na Instagramu. Jordan je u poslednje 2,3 godine vrlo primamljiva turistička destinacija.

„Vlado, gde ćemo za tvoj rođendan? Evo baš ima super povoljnih karata iz Budimpešte za Aman, pa da se vraćamo iz Tel-Aviva. A ima i povoljnih karata za Španiju, ako želiš.“ Ispalo je da, zapravo ostvarujemo moje želje za njegov rođendan, al, znate kako kažu, srećna žena, srećan život. I izgleda da Vlada to zna. 🙂

Organizacija je bila prilično napeta, jer je trebalo toliko stvari strpati u par dana. Plan je na kraju bio: 1 dan u Amanu, 1 dan u Petri, spavanje u blizini, 1 dan u Wadi Rumu, spavanje u Akabi, prelazak u Izrael sutradan i vožnja do Timne i Mrtvog mora, 1 dan za Jerusalim i 1 dan za Tel-Aviv. Prilično ambiciozna ruta za putovanje sa bebom. Sav smeštaj smo rezervisali, rentirali automobile u Jordanu i Izraelu, jer je nemoguće preći u Izrael sa Jordanskim tablicama.

Cifre su sledeće:

Budimpešta – Aman avio karta – 70 EUR,

Tel-Aviv – Budimpešta avio karta – 40 EUR,

Jordan Pass – 80 EUR,

viza za Mihaila – 50 EUR,

rentiranje auta u Jordanu – 75 EUR plus 50 dolara za ostavljanje u drugom gradu,

rentiranje auta u Izraelu – 60 EUR,

Smeštaj smo rezervisali preko Booking-a u svakom gradu. Cene su se kretale oko 15, 20 EUR po osobi. Najskuplji je bio u Jerusalimu, 50 EUR po osobi.

Putno osiguranje imamo, jer posedujem American Express Gold kreditnu karticu uz koju ide putno osiguranje za godinu dana i to za sve članove porodice.

O parkingu u Budimpešti i rezervaciji sam već pisala. Možete pročitati post „Kako jeftino do Moskve“ za više informacija. O nabavljaju jordanske vize sam vam takođe pisala. Pročitajte post „Proces dobijanja vize za Jordan„.

Jordan je zemlja kanafa, baklava, nargila, čaja, humusa, mansafa i kuća istih oblika i boja. Jordan je zemlja koja obožava bebe. Nema ko se nije nasmejao Mihailu, obratio mu se, pomazio ga, čak i poljubio. Donosili su mu banane, lizalice, zasmejavali ga kada bi zaplakao. Lizalice nije probao, ali mama je vrlo zahvalna zbog takvih poklončića.

Aman

Sleteli smo u Aman nakon 3 i po sati leta i nestvarnih prizora iz aviona. Kupili Mihailu vizu, pokazali naše unapred kupljene Jordan Pass-ove, sačekali kofere, kolica i auto sedište i uputili se ka šalteru rent-a-car kompanije. Prva dobra stvar – dobijamo auto za klasu bolji od onog koji smo rentali. Odmah nam je jasno da su, za razliku od Evrope, ovde vrlo liberalni kad su ogrebotine u pitanju. Nekako je ispalo da je ovde rentanje auta jako opušteno i da nemaju nameru da vam iskamče dodatne pare za osiguranje skoro pa preteći, kao na Sardiniji. Konačno smo sve popakovali i krenuli ka smeštaju. Smeštaj se nalazi odmah preko puta rimskog amfiteatra. Parkiramo auto u blizini, na javnom, besplatnom parkingu, ulazimo u smeštaj, kupujemo kanafe i krećemo u obilazak grada. Prvi utisak je da skrećemo pažnju. Zanimljivi smo prolaznici, očigledno. Da li zbog mojih tregerki ili zbog Mihaila ili sve skupa, pak, ne prolazimo neprimećeni.

Rimski amfiteatar je prvi stop. Impozantna i vrlo očuvana građevina. Ispred samog ulaza saginjem se da pokupim patiku koju je Mihailo po 39. put izuo za poslednjih 5 metara. Podižem pogled i zatičem gomilu devojčica oko nas. U trenutku ostajem zbunjena. Nisam znala šta se dešava. Devojčice prilaze i pitaju kako se beba zove. Govore da je jako sladak i pitaju da li mogu da ga poljube. Poljubite ga, šta drugo da kažem.

Pokazujemo Jordan Pass na ulazu, ostavljamo kolica čuvaru i penjemo se do vrha. Mihailo je oduševljen, maše nogama i smeje se, a meni duša u nosu. Pogled sa vrha je fantastičan.

Sve te zgrade, kuće iste boje, izgrađene od istog, belog, lokalnog kamena. Vidi se Citadela i već mi se ne ide gore kad pomislim koliko ima da se pešači uzbrdo. To zapravo nisam ja, ali spavanje od 2 sata prethodne noći, zbog čekanja na granici od 4 sata, uzima maha. Nekada je ovde moglo da se smesti 6000 duša i zamislila sam taj prizor, tu perfektnu akustiku, koju sam, pre napuštanja amfiteatra i isprobala. Pred samo zatvaranje, kada više i nije bilo posetilaca, mogu da se naprave odlične slike.

Aman je dvoipo milionski grad, koji baš kao i Rim, leži na 7 brežuljaka. Za razliku od Rima, ovde se možete samo taxijem prebaciti iz jednog dela grada do drugog. U prevodu, spremite se na mnogo strmih ulica. Do Citadele se Mihailo uspavljuje, a i mrak je krenuo da pada. Usput nam govori jedan od lokalaca da je Citadela zatvorena i da se džabe penjemo. Navikla na takvu vrstu sitnih prevara, zaustavljam par turista i oni mi govore kako Citadela ipak radi. Kada konačno stižemo, čuvar nam govori da je radno vreme završeno i da moramo da dođemo sutra. Pokušavamo da ga nagovorimo da nas pusti makar 10 minuta, jer sutra napuštamo Aman, a vidimo i posetioce koji su još uvek unutra. Čuvar popušta, ali napominje da njegovom kolegi treba dati napojnicu. 

Ostaci Herkulovog hrama dominiraju Jabal al Qala’a brdom. Podignut je u čast Marka Aurelija. Može se videti i Herkulova šaka, ostaci vizantijske crkve i kompleks Al Kasr. Odavde nam se pruža pogled na sva svetla Amana i brdom se prelama pevanje iz obližnjih džamija. Abu Derviš džamija je još jedna od atrakcija grada, pa ukoliko nađete vremena, preporučujem da je posetite.

Za odmor od rimskih ostataka u gradu, odabrali smo tradicionalni lokal u glavnoj ulici, naručili kafu, humus, jagnjetinu i nahranili Mihaila bebećom hranom. Kafa je kao i kod nas, samo što dodaju kardamon, aromatični začin.

Petra

Sutrašnji dan je rezervisan za njeno veličanstvo – Petru. Napuštamo Aman i vozimo se kroz pustinjske predele. Sve je vrlo ravno, bez vegetacije, kao sa druge planete. Zaustavila nas je policija, ali čim su čuli engleski, poželeli su nam dobrodošlicu i pustili nas dalje. Stajemo na pumpu da kupimo vodu. Primećujem da se jako raduju što ih je posetila jedna beba. Štipaju ga za obraze i poklanjaju mu lizalicu. Nastavljamo dalje. Pravimo plan kako da se krećemo kroz Petru, šta da obiđemo i da li nam trebaju kolica ili nosimo samo nosiljku. Stižemo nakon nešto više od 3 sati puta. Parkiramo auto pored Movenpick hotela i krećemo ka blagajni da nam očitaju Jordan Pass.

Petru možete posetiti u letnjem periodu od 6 do 19h, dok u zimskom periodu možete ostati do 17h, sem ako niste izabrali da Petru posetiti i noću. Naravno da je preporuka da dođete što ranije da biste izbegli gužvu. Čim smo prošli rampu, na svakom koraku nas Beduini zaustavljaju i nude vožnju konjskom kočijom. Govore da je vožnja uključena u cenu, ali smo mi pročitali dosta negativnih iskustava, gde ljudima na kraju vožnje traže dobar bakšiš. Mi odlučujemo da prošetamo. Ne dolazi se svaki dan u Petru.

Kanjon Siq oduzima dah na svakom koraku. Želite da uslikate svaki ćošak. Sunce baca zrake i niz klanac se slivaju nijanse roze, braon, sive i žućkaste boje. Za ovo čudo prirode zaslužne su hiljadugodišnje poplave.

Celim putem kroz kanjon imaćete hlad što jako prija pri popodnevnim vrućinama, naročito ako baš tada pešačite sa detetom. Fascinira nas činjenica da su Nebotejci u I veku tako dobro izradili vodovodni sistem. Cevima od terakote prekrivene pločava su prenosili vodu. Da cevi na prelazima ne bi pukle, preračunali su da moraju biti napunjene sa 80% vode, nikako više. U stenama možete videti i isklesane statue bogova, pa shvatamo da je ovaj klanac, pored puta za trgovačke karavane, imao i religioznu ulogu. Usput rećemo mnogo ljudi koji komentarišu bebu u obilasku Petre. Mnogi sa balkanskog govornog područija.

El Khazneh je prelepa završnica ovakvog reljefa, kao neka nagrada. Riznica izranja iz klanca prvo svojim desnim stubovima, a onda se ukazuje u punom sjaju, sa velikim platoom ispred. Impozantno je da je građena klesanjem, odozgo nadole. Zanimljivo je da se verovalo da je ćup na vrhu Riznice pun blaga, pa su raznim metodama pokušavali da ga sruše. Još uvek možete videti tragove metaka.

Na platou tek stečete utisak gužve u Petri. Dobićete ponude da se uslikate sa kamilama, da ih jašete, da vas uslikaju deca beduini na mestu odakle ćete imati prelepe Instagram fotke, da jašete magarce u daljem obilasku grada.

Mi smo se uputili dalje, prolazimo pored Ulica Fasada, Pozorišta isklesanog u 33 redova i penjemo se ka Kraljevskim grobnicama.

Još jedna impozantna građevina. Vidi se odmah da su ovde morali biti sahranjeni samo najbitniji Nebotejci, jer se grobnice vide iz centra grada. Redom – Urnovom grob, Svilena grobnica, Korintska grobnica, Palatna grobnica.

Dalje nas čeka Ulica kolonada, zanimljiv red stubova različitih stilova, sa popločanim delom puta. Dolazimo do Veliko zamka.

Tu odlučujemo da napravimo predah, popijemo pivo pod, naravno, nazivom, Petra. Ovde odlučujemo i da završimo obilazak. Nije lagano obilaziti ovaj deo Petre po suncu sa bebom u nosiljci, makar i na smenu. Zadovoljnim smo postignutim za jedan dan obilaska. Naravno, bilo bi lepše da smo mogli da odvojimo dva dana za obilazak Petre…ali nikad se ne zna. Možda se vratimo jednog dana i nastavimo gde smo stali. Ova poseta je ostvarenje mog jako dugog sna. Nema potrebe da vam kažem koliko sreće je bilo u svakom napravljenom koraku na jednom ovakvom mestu. Ako vam nije bila na spisku želja, verujte mi, morate je svrstati. Meni je jako zanimljiva priča kako su Rimljani uspeli da osvoje ovaj neosvojiv grad. Infiltrirali su svog vojskovođu kao trgovca. Trebalo mu je par meseci da otkrije tajnu snabdevanja vodom. Dojavio je da je potrebno samo zaustaviti dotok pitke vode u grad i da će Petru onda vrlo lako pokoriti. I tako i beše.

Noćimo u Wadi Musi i sutradan nastavljamo ka Wadi Rumu i jako mu se radujemo…skoro kao Petri.

Wadi Rum

Imamo sat i po vremena vožnje do Wadi Ruma. Krajolik prestaje da bude izričito pustinjski i nazire se žbunje, recimo, pošto nisam vrhunski poznavalac flore u ovom delu sveta.

Stižemo do Centra za posetioce, ugovaramo i plaćamo vožnju 70 JD koja podražumeva 4 sata obilaska. Usput je već par ljudi pokušalo da nam ponudi povoljniju uslugu vožnje, ali smo samo prošli pored njih. Moguće je rezervisati vožnju i unapred. Dogovaramo se sa vozačem da se nađemo na parkingu u beduinskom selu, gde ćemo parkirati naš auto, a odatle, pa kroz pustinju se krećemo u njegovom vozilu.

Prvo svi sedamo pozadi i proveravamo koliko se ovakav vid vožnje dopada Mihailu. Prvo se buni, ali mu pevamo i počinje da se privikava. Zapravo su vožnje prilično kratke između lokaliteta. Jedino što nas kasnije ipak ubeđuje da Mihaila treba voziti u kabini auta je vetar. 

Prvo stajanje – stena Lorensa od Arabije i Lorensov izvor odakle se spušta voda do korita gde se napajaju kamile. Naš beduin kaže da noću tu dođe mnogo kamila, kada turisti napuste lokalitet. Na svakom stajanju je šator pod kojim možete kupiti suvenire, popiti beduinski čaj, popričati sa domaćinima. Čaj je prilično finog ukusa, crni čaj je u pitanju, samo je meni posle ispijanja istog izašla groznica na usni. Izgleda se pranje čaša posle korišćenje vrši prostim potapanjem u vodu.

Sledeći stop je dina sa koje puca predivan pogled na Mesečevu dolinu, mesto gde su snimani mnogi poznati filmovi. Krajolik kao da je sa drugog sveta. Nemate osećaj da ste još uvek na Zemlji. Neki avantursiti su poneli bord i sa dine se spuštaju na njemu. Mihailo se raduje „trčanju“ uz dinu. Posle par metara shvatamo da nema jednu čarapu. Zauvek je izgubljena u ovom pesku. Pokušali smo da je nađemo, ali uzalud.

Dalje se vozimo do stena na kojima su petroglifi. Stoje kao dokaz da je Wadi Rum naseljen već 12000 godina. Mimoilazimo se sa velikim brojem posetilaca, a put je uzak i sa mnogo vode. Beduini su vrlo religiozni, jer, iako rade i vode grupe, između poseta lokalitetima, nađu vremena za molitvu.

Dalje nas čekaju prirodni lukovi – mostovi. Prvo manji, pa veći. Vožnja kroz ovo čudo prirode unosi neki spokoj, iako vas vetar šiba i poskakujete u pickup-u.

Poslednju lokaciju preskačemo, jer vidimo da je Mihailu već dosta ovog truckanja. Možda je trebalo da odaberemo 2 sata obilaska umesto 4. Da biste uživali u zalasku sunca, morate da doplatite 15 JD…tako da smo to preskočili. Naš vozač priča kako svi žive u beduinskom selu, u blizini gde smo ostavili auto. Ima petoro dece i šesto je na putu i zadovoljni su životom koji im je ovde omogućen. Kaže da često viđa kraljevsku porodicu u poseti pustinji. Pita nas da li nam je ovo jedino dete i konstatujemo da je u Srbiji uobičajno da porodice imaju maximalno dvoje dece, što on shvata kao lošiji ekonomski status države u odnosu na Jordan.

Opraštamo se sa vozačem, presvlačimo se i put nastavljamo ka Akabi.

Akaba

Trebalo nam je, otprilike, sat vremena da stignemo do Akabe. Smeštamo se u hotel i krećemo na večeru. Dobili smo preporuku za prvoklasni Mansaf u Al Shami restoranu. Dragana nam je opisala restoran kao krš živi, ali izgleda se situacija popravila za ove 4 godine između njihove i naše posete. Krcat je Rusima, znaju engleski i naravno da očekuju da poručite mansaf. Pitate se šta je sad pa to – to je jordansko nacionalno jelo – jagnjetina sa pirinčem kuvanim u jogurtu. Ako želite da ovo vrhunsko jelo jedete kako su ga beduini jeli nekada, potrebno je da levu ruku stavite iza leđa, desnom rukom se isključivo jede. Pokupite sa tanjira sastojke – jagnjetinu i pirinač preliven jogurtom i rolajte prstima. Dobijena kuglica bi morala da se pojede u jednom zalogaju, a prilikom ubacivanja u usta, ne smete usne dotaći prstima. Pa izvolite, probajte!

Akaba je poznata po bogatom vodenom svetu, pa vam preporučujem da posetite Berice plažu i samo sa maskom zaronite sa doka. Kažu da je prizor fantastičan. Ono što nam je ostavilo gorak ukus u ustima je menjanje plana posete Izraelu zbog granatiranja dan pre nego što je trebalo da pređemo u isti. Da ne pominjem propale pare za avio karte za let iz Tel Aviva, za smeštaj u Jerusalimu. Uspeli smo da nam vrate pare za rentiranje auta. Posle bukvalno petočasovnog istraživanja kako da iskoristimo još par dana odmora, sve se svelo na let iz Eilata za Budimpeštu. Ništa od plutanja u Mrtvom moru, ništa od upoznavanja Jerusalima. Ostaje da se jednog dana vratimo u Izrael i nadoknadimo propušteno. Bila sam jako tužna što nam se tako poremetio plan…Umesto toga uživali smo u Budimpešti i Segedinu. Biće dana za osvajanje Izraelskih lepota.

All photos by: Danica, Vlada

Camera used: Samsung S9, GoPro 7 Black, Huawei P30 Pro

Facebook profil: https://www.facebook.com/danicassmallworld/

Instagram profilhttps://www.instagram.com/danicas.small.world/

NAPOMENA: Zabranjeno je preuzimanje sadržaja sa ovog bloga bez mog prethodnog odobrenja.



Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

%d bloggers like this: