Već ste upoznati sa tim Kako smo se pripremili za Afriku i živi i zdravi smo se vratili, iako smo nekad i pili pića sa ledom i jeli voće čija se kora ne ljušti. Izgleda smo razvili dobar imuni sistem. Vratili smo se i sa par uboda, ali nas je malarija zaobišla. Vratili smo se na -10 stepeni sa +33. Momentalno me je uhvatila post vacation depresija. A sad na sve to ide i koža koja se ljušti. Vasiono, jel može malo samilosti 😀

Da se prvo ukratko prisetimo postova iz Kenije: Safari u Maasai Mara rezervatu prirode u Keniji i Maasai pleme – maskarada za turiste ili nešto drugo?

Moram priznati da mi je trebalo bar 24 sata da prebrodim prvi šok koji me je zadesio kad smo sleteli u Nairobi. Umesto pola sata, putovali smo sat i po, jer…Hakuna Matata. Nepregledna kolona vozila, nikakva pravila u vožnji. Kada stignete konačno, imate utisak da je u centru grada u svakom trenutku svih 3 miliona ljudi na ulicama i u autobusima. Reka vozila i ljudi se kreću bez ikakvog reda. Semafori, pešački prelazi…ama baš nikakva pravila ne postoje. Išarani raznim poruka, licima iz celog sveta, oblepljeni neonskim svetlima, autobusi su kao pokretne diskoteke. Usudi se pa uđi.

Ako samo podignete pogled dok hodate ka nekom od Java barova, sa najboljom kafom u gradu, učiniće vam se da ste ni manje ni više nego u Majamiju. Palme, visoke zgrade. A onda vas jedan spušteni pogled vraća u realnost. Na prilazu gradu ugledaćete prelepe, nove poslovne zgrade i hotele, a onda ćete u centru grada zateći neasfaltirane ulice, prodavnice sa rešetkama, a par metara dalje markete popunjene najnovijim proizvodima. Obišla sam par država u Aziji, par u Severnoj Americi, ali me ovoliki kontrast nigde nije zbunio. Veliki jaz između jako bogatih i jako siromašnih. Između te dve krajnosti nalazi se ništa.

Na ulazu u objekte stoje uniformisana lica, od kojih svako drži po jedan detektor metala. Svi rančevi, torbe moraju proći kroz skener pre ulaza. Još uvek su sveže rane od poslednjeg bombaškog napada. Kroz celu Keniju smo prošli tako što smo konstantno pozajmljivali pare jer, prvo, nismo uspeli da dođemo do menjačnice, pa smo onda zamenili manje para. Maji i Marini jedn veliko hvala na konstantnim bankarskim uslugama 😀

Čekao nas je Nairobi u svoj svojoj ne/savršenosti, spreman da se istraži i upozna. A mi smo zbog toga upravo i došli. Nismo imali mnogo vremena za neka bliža upoznavanja, ali nas je sam put do Nacionalnog muzeja osvestio. Težak život je ono što potpuno opisuje viđeno. 

Ali zaslužio je Nairobi da se o njemu i lepo piše. Mnoštvo zanimljivog sadržaja nudi, ali i srceparajućeg. Pa da počnemo…5 stvari koje treba posetiti:

1. Sirotište za slonove – Sheldrick Elephant Orphanage

Projekat u okviru Nacionalnog parka, gde se brine i vodi nega o slonovima, siročićima, koju su ostali bez roditelja tokom lova ili su pokošeni od strane neke bolesti. Ovde je spašeno preko 150 slonova i bio je prelepi osećaj gledati ih kako mašu ušima i bacaju crvenu zemlju na sebe i na nas. Padaju, valjaju se u blatu, ustaju, piju mleko iz velikih cucli. 

 2. Centar za žirafe

Kad dobijete šaku pelata i popnete se na platformu, naći ćete se oči u oči sa žirafom, spremnom da vam jezikom pokupi sve što imate na dlanu. A ako ste ostali bez hrane, a želite da joj priđete, pazite se udarca glavom. Nećete je lako prevariti, nije ona naivna 😀 A ko može odoleti tim umiljatim okicama. Nas dvoje smo sve vreme tokom trajanja posete skakutali oko žirafa, pravili slike i hranili ih i dobili čak i jedno besplatno tuširanje. Elem, žirafa kad završi sa ispijanjem vode, dok podiže glavu, višak vode izbacuje napolje, u ovom slučaju, pravo na nas. U blizini je ekskluzivni hotel gde žirafe slobodno šetaju i proviruju u sobe – Giraffe Manor.

3. Farma krokodila – Mamba Village Nairobi Crocodile Farm

Dolazimo do farme krokodila. Prvo što zapažamo je veliko jezero i table na kojima su nazivi svih država Afrike, baš u redosledu kao što ih možete videti na mapi.

Prvo smo otišli do beba krokodila. Kažem beba, a krokodil kog smo držali ima 5 godina, dok veći, koji su ležali iza ograde, imaju 7. Krokodil ima hladnu, glatku kožu i bio je prilično miran u rukama, dok god mu neko nije vukao rep.

Držali smo i kornjače, čiji su oklopi prilično teški. Pomisliš mala kornjača, ali jedva je držiš.

Odveli su nas i do odraslih krokodila. Vodič je uskočio u ograđeni prostor i štapom i nekom vrećom probao da skrene njihovu pažnju. Au kakav zvuk kada odrasli krokodil zaklapa usta. Kao zvuk klavira koji pada sa 15 sprata. Ne smem ni da zamislim šta se dešava sa telom životinje koju krokodil ulovi.

Majci krokodilu koja je zakopala jaja čak ni naš neustrašivi vodič nije smeo da priđe.

Pokazao nam je malecno jaje krokodila.

Odveo nas je do nojeva. Velika tabla upozorava da ne smemo da ih hranimo, ali je naš vodič otrčao da ubere granje. Vrlo su blesave životinje, što dokazuje i sledeća slika. Halapljivo su obrstili sve grane.

Držali smo i nojevo jaje. Neki iz grupe su bili sumljičavi da su nam uvalili neko lažno jaje. Mogli su da mi uvale šta oće. To je za mene nojevo jaje i tačka.

4. Kibera

Razmišljala sam dugo da li je ok da odem u Kiberu. Da li imam prava da virim ljudima u kuću, u život. Pobedila je želja da osetim kako im je, da shvatim koliko treba biti zahvalan na svemu što imam. Spremila sam osmeh, veliki, najveći, bombone u džepu i dogovorila sam se sa sama sa sobom da ću poneti samo najlepše uspomene odavde, da će mi srce biti spremno na sve što vidim.

Imali smo vodiča kroz Kiberu, verovatno najnabildovanijeg kog sam na ovom putovanju videla. Proveo nas je preko železničke pruge, kroz severni i južni deo Kibere. Pričao nam je kako se ljudi snalaze za život. Čula se buka iz jedne barake. Muškarci navijaju na sav glas. Igra se neka utakmica. Malo dalje, prodaje se meso na ulici. Meso prekriveno muvama.

Svuda nas prate najblistavije okice i najširi osmesi. Preskačem lastiš sa nekima od njih i govorim kako odavno nisam u Beogradu videla kako deca preskaču lastiš. Musava su, radoznala i toliko zahvalna za svaku bombonu i osmeh. Ne mogu da vas ne dodirnu. Ni ti uslovi za život, ni ta mala bića puna radosti.

Photo by: Maja Orihan

5. Carnivore

Ispostavilo se da sve što smo tog dana od životinja videla, bilo je na meniju ovog restorana čije ime sve govori. Mesojedi. Restoran je jako poznat. Par puta je bio uvršten na listi 50 najboljih restorana. Na samom početku vas posluže koktelom Dawa sa medom, koga nazivaju i lekom, idealnim za otvaranje apetita. Doktor nam je lično donosio lek (tako nazivaju čoveka koji poslužuje koktel). Domaćin nam je objasnio da će nam prilaziti sa Maasai mačevima na kojima će biti raznih vrsta mesa. Uz svaku posluženu vrstu, dobićemo i savet koji sos ide najbolje. Možemo da jedemo dok ne popadamo ili ne oborimo belu zastavicu koja se nalazi na sredini stola , u znak predaje.

Nastupaju domaći hleb i buter da zagreju nepce i ublaže automatsku glad koja je nastupila čim smo prišli restoranu. Krenuli smo sa već poznatim vrstama mesa – svinjetinom, govedinom, piletinom, a onda su počeli da nam donose delikatnije specijalitete: meso krokodila, noja, zeca. Tražili smo još, zastavica je odolevala, iako smo znali da nas posle mesa čeka i dezert, kafa ili čaj. 

Za susednim stolom su pevali Hakuna Matata. Izgleda je nekom bio rođendan. Konobari su simpatično odeveni u kecelje zebrinih ili leoparda. Nekada se u ovom restoranu posluživalo i meso kamile, zebre, antilope, ali je zakonom zabranjeno ubijanje pojedinih životinja.

Pored 5 preporuka, možete posetiti muzej Karen Blixen i Nacionalni muzej Kenije.

Putovanje kroz Keniju je toliko različito od svega što sam do sad videla. Bila sam toliko blizu raličitih vrsta životinja, spavala sam pod najzvezdanijim nebom, doživela jake emocije i postala zahvalnija na svemu što imam. Obećala sam sebi da ću se postideti ako i pomislim da mi je neka materijalna stvar preko potrebna.

U sledećem postu čeka vas put iz Nairobija do Mošija, priča o plantažama kafe i banana, Changa plemenu.

Čitamo se!

All photos by: Danica, Vlada, Maja

Camera used: HTC 10, Nikon D3300