Obožavam proleće. Tad volim ceo svet. Dobro, znam, kiša svaki vikend, lepo vreme radnim danima, ali…opet. Obožavam ga. Zalasci Sunca su najlepši u proleće. Sve te boje koje se razliju nebom, zapale svod. Sve se razlista, zamiriše, izazove alergije 🙂 Proleće mi je najinspirativnije za putovanja, mada se uvek kockam sa kišom, čija je karta jača. Ljudi se više osmehuju, otvaraju se bašte kafića, ulice zažive. Nemojte pogrešno da me razumete, meni je svako godišnje doba idealno za putovanja…čiča zima ili 50 stepeni, ali proleće mi je najmilije.

Hvala dragoj Jeleni na slici

Uskrs sam provela na Zlatiboru i obilazeći njegovu okolinu. Više možete naći na sledećem linku. A za prvomajske praznike smo odlučili da se oprobamo u nečemu novom i pomalo divljem. Imali smo neke okvirne planove gde ćemo dalje, ali ništa definisano. Bilo je – ajde, dogovorićemo se.

Rafting Tarom – Highlander team

Odlučili smo da idemo na rafting. Kažu da je najbolje u maju jer je tad voda posebno “divlja”. Mnogo brzaka, dosta hladne vode i ni minut neveslanja. URA! Idemo!

Našli smo povoljne kupove za Higlander kamp. Uključivali su dva noćenja, spust, opremu naravno. Doplaćivali smo obroke i piće. Od Beograda do Foče treba više od 5 i po sati vožnje kolima. Put ka Baštašima, gde je kamp smešten, je malo diskutabilan pošto se dobar deo puta od Foče do kampa radi, a još kad vozite u kasnim noćnim satima, bude malo naporno. Od Višegrada do Foče ima 26 tunela, brojala sam. Verujem da će vam ta informacija zatrebati kad, tad 🙂

Nas petoro smestilo se u kamp kućicu. Uspeli smo da se ugrejemo nekako, pošto je napolju baš bilo hladno, a i unutra.

Sutradan, prvo zatičemo prelepu boju Drine. Ceo kamp je lepo uređen, sa centralnom kućom u kojoj možete da obedujete, zgrejete se uz logorsku vatru, igrate karte, uživate užveče uz odličnu uživo muziku.

Doručkujemo, uzimamo opremu i pokušavamo da se uvučemo u neoprenska odela i obuću, navlačimo šuškavac sa dugim rukavima i sigurnosni prsluk. Kacige su obavezne za ovaj period godine kada je rekao jako brza. Imam na sebi dva odela, jedan sa kraćim rukavima, drugi sa kraćim nogavicama i osećam se kao krofna.

Terenskim vozilima se odvozimo do polazne tačke. Prelazimo crnogorsku granicu. Tražiće vam pasoš ili ličnu kartu pre kretanja. Dolazimo do početne tačke na reci Tari. Pre spuštanja čamca, dobijete bezbednosne informacije, šta u slučaju ispadanja. Savet je da budete pribrani, jer je strah najčešći uzrok davljenja. Nemojte olako shvatati instrukcije – ma, šta ovaj priča, znam ja, jer svašta može da se desi. Nije bezazleno.

Spuštamo, timski, čamac do vode, skiper nas raspoređuje i daje vesla. Napred desno, nazad levo, napred svi, stop – omiljena komanda, kad svi prestajemo da veslamo. Pokušavamo da se sinhronizujemo, da upamtimo komande. Iiiiii…krećemo. Ide nam odlično. GoPro-om snimamo sve. Uživamo. Jeste malo hladno, ali se da izdržati. Prelazimo prvi brzak, kako skiper kaže, buk. Uzbuđenje je na nivou, adrenalin porastao, ispuštamo uzvik oduševljenja. Veslamo, trudimo se da to radimo profi, ponestane nam snage vrlo brzo, al vratimo se u igru.

Počinje da pada kiša, da duva hladan vetar, a Tara ni malo toplija. Skiper pokušava da nas zagreje naredbama gde nigde ne čuješ STOP.

Iskreno, bilo je zanimljivo prvih pola sata, cika, vriska, uzbuđenje, adrenalin, posle postane naporno, vrlo. Hladnoća sa svih strana, ne osećam prste, ali ako prestanemo da veslamo, biće još gore.

Stajemo kod vodopada da se uslikamo i odmorimo. I višpe nestajemo. Hladno je za to. Skiper nam daje znam da možemo da se bacimo u reku i pustimo se da nas voda nosi. Ja sam odlučila da to ipak ne radim. Previše je i bez toga bilo hladno. Skiper nas zabavlja pričama iz prošlih vremena, kada su snažni, sposobni i vični ljudi gradili mostove ovde, prolazili konjima.

“Koliko do kraja?” – pitam ja. ” Jos 15 minuta.”- kaže skiper. Kad smo pristigli, svi smo otišli pod vreli tuš i odmah zatim opkolili vatru. Da li bih opet na rafting – možda, kad zaboravim ovu hladnoću. Možda bih pre na Regatu, gde ne moraš da veslaš 🙂

Trebinje

Sutradan je pao dogovor – krećemo ka Trebinju. Tamo je Paja iznajmio kuću u starom delu grada. Šta ćemo zatim, nameće se pitanje. Možemo do Dubrovnika, biće prelepo vreme, a posle možemo na Korčulu. Istražujemo smeštaj, koliko bi nam trebalo do ostrva, kad imamo trajekte. Predlažem – a Split? Možeeee. Dogovor pao. Iz Trebinja ćemo smeštaj u Splitu da rešimo. Posle doručka, napuštamo kamp, zahvaljujemo se gostoprimljivom osoblju Highlander kampa i vozimo ka Trebinju.

Smenjuju se Gacko, pa Bileća i onda krene da puca pogled na Gračanicu i Trebinje. Sunce u zenitu, idealna temperatura za ponovno otkrivanje Trebinja. Ja sam ovde već treći put i stvarno volim ovaj grad. Pravi primorski grad bez mora. Počinješ da tripuješ da osećaš so u vazduhu. Stari grad okružen kamenim zidovima, uske uličice.

Šta posetiti kad ste u Trebinju:

• Stari Grad – Kastel
• Baštu “Platani” ispod čijih krošalja ćete imati debeli hlad i po najvišim temperaturama

• Gradski park
• Hercegovačku Gračanicu. Pogled sa ovog mesta je fantastičan, naročito kad sunce zalazi (proleće i zalasci sunca). U crkvi se nalaze mošti Jovana Dučića, prenete 2000. iz Amerike.

• Izletište Jazina

• Jesti ćevape u “Porto Bello” restoranu – prste da poližeš
• Arlsanaginića most
• Probati bilo koje trebinjsko vino, u bilo kojoj vinariji ili u bašti hotela “Platani”, još kad se na to pridoda pršut. Vinarija “Vukoje” je dosta na dobrom glasu
• Sa suprotne strane Starog Grada, uz obalu reke Trebišnjice, škljocnite sliku obuhvatajući Kameni most, sa kog Trebinjci skaču lastavicu i kamene zidine

Dubrovnik

Posle jednodnevnog uživanja u Trebinju, nastavljamo dogovoreni put ka Dubrovniku. Rezervisali smo smeštaj u Splitu preko Booking.com i to nam je sigurna destinacija posle Dubrovnika.

Potrebno je svega 40 minuta od Trebinja do Dubrovnika i put je savršen. Posle pasoške kontrole, stižemo u grad suncem obasjan. More, sunce, kaldrma, zidine. Sve je obećavalo. Grad je svoju, još veću, procvat doživeo nakon snimanja delova fenomenalne serije Game of Thrones na ovim prostorima. Hiljade i hiljade turista hrle da obiđu lokalitete gde je serija snimana. Pomislila sam – “kako bi bilo super da sam mogla ovde da živim kao dete, da trčkaram ovim uskim uličicama i igram žmurke.” Moji roditelji su ovde bili za vreme svog medenog meseca i to je nekako dodatni pečat ostavljalo na celo mesto.

Dubrovnik je muzej na otvorenom. Svaki kutak je zanimljiv za istraživanje. Želite da zađete u svaki ćošak, trg… Stradun miriše na more, na sreću. A još kad procvetaju mimoze…

Šta posetiti kad ste u Dubrovniku:

• Stradun – dođite ranije u grad, oko podneva već ne znate da li ćete i koliko njih zgaziti
• Knežev dvor

• Dubrovačke zidine – prošetajte zidinama, pogled sa visine na more i rublje koje se suši na povetarcu, malo, zagonetne ulice. Penjanje na zidine se naplaćuje.

• Tvrđavu Minčeta
• Dubrovačku Katedralu

• Ukoliko ste fanovi GoT serije, organizuju se posebne ture
• Popnite se žičarom do tvrđave Srđ. Odozgo se pruža fantastičan pogled na grad i more
• Lokrum, ostrvo do koga možete doći brodovima za 10min od Dubrovnika. Glavno obeležije ostrva je beneditski manastir u kom se nalazi replika Gvozdenog prestola

Split

Nakon opijenog tumaranja Dubrovnikom, zaputili smo se ka Splitu, što podrazumeva vožnju prelepim primorskim delom. More nas prati, predivni pejzaž. Na putu do Splita moramo da prođemo kroz Neum, koji je u BiH, pa da posle pola sata vožnje opet uđemo u Hrvatsku. Ne znam da li sam ikad zamišljala Neum ovakvim. Ogroman hotel iz doba socijalizma, ali nekako sve svetluca i lepo je.

Pu od Dubrovnika do Splita nije kratak. Ima tu dobrih 3 sata vožnje. Ali predeli su toliko lepi, vreme je divno, pa nam ništa ne predstavlja poteškoću.

A Split…Split je, čini mi se, lepši od Dubrovnika…jedan veliki muzejski eksponat.

Prvo nalazimo na ogroman spomenik Grgura Ninskog, još jedno veličanstveno delo Ivana Meštrovića. Priča se da ako dodirnete palac, pratiće vas večna sreća. Mi se nismo petljali ni sa kakvim stopalima 🙂

Koračamo uskim uličicama, punim kafićima i prodavnicama i dolazimo do Peristila, drugim rečima slobodan prostor okružen zidinama.

Odatle možete ući u katedralu Sv. Duje

i u Diklecijanovu palatu, koja se nalazi na listi UNESCO-voj listi svetske baštine. Tu je i Bronzana kapija, ulaz u mauzolej izgrađen od belog kamena i predstavlja možda najlepše sačuvanu uspomenu.

Vestibul kupola kroz koju možete da vidite nebo.

Ako se spustite ispod Vestibula, prolazite pokraj tezgica sa suvenirima i izlazite pravo na splitsku rivu. A tamo sunce samo što nije zašlo i sve vrvi od ljudi.

Nas su uputili na odlicnu klopu u Fife Bafet. Specijalitet kuće Pashtičada sa njokama i naravno vino.

A uz dobru klopu i još bolje vino ide i pitka priča. Reč po reč i kontamo da su se svi gosti oko nas izmenjali, samo mi sedimo i divanimo.

Split noću je magičan.

Zadar

Nije ilo teško nagovoriti Vladu da svratimo na kafu u Zadar. Sunce, osmeh, raspoloženje i dogovor je pao. Opraštamo se od Paje i nastavljamo put Zadra.

Zadar čist, fin, radostan. I ovde nas dočekuje mnoštvo azijatskih turista. Ali i mnogih sa drugih meridijana.

Šaljemo ljubav moru. Osluškujemo najlepšu melodiju koju proizvodi more u duetu sa vetrom. Ovde ih zovu Morske orgulje. Delimo tu melodiju sa vama.

Još jedna atrakcija Zadra su višeslojne staklene ploče u obliku kruga, koje prilikom zalaska Sunca svetle. Zajedno sa Morskim orguljama čine esvakidašnji, moderni prizor.

Još jedan istorisko-rimski spomenik jeste Forum ispred crkve Sv. Donata i Nadbiskupske palate.

Ono što još ne smete propustiti je Narodni trg.

Ostavljamo hrvatsko primorje iza nas i nastavljamo put ka Srbiji. Praznik se završava, a nama ostaju pune baterije, neponovljive uspomene i prelepo druženje.

All photos by: Danica, Vlada

Camera used: Nikon D3000, HTC 10