Visit Us On FacebookVisit Us On TwitterVisit Us On InstagramVisit Us On Pinterest

Zašto me baš briga što prevrćeš očima
kad moje dete plače u avionu

Zašto me baš briga što prevrćeš očima <br />kad moje dete plače u avionu

Tačno pre izlaska iz autobusa, a pre samog ulaska u avion, Mihailo iz pozicije posmatrača prelazi u poziciju – vrišteći centar sveta. Ja ga nosim uz stepenice do ulaza u avion, sa sve rancem, kesama. Vlada iza rastavlja kolica i još kesa i rančeva treba da unese. Stjuardesa nam se smeška. Uspevam nekako da joj pokažem kartu, pridržim čedovište i sav prateći materijal. Vlada nas je sustigao i prati nas u stopu. Idemo čoporativno do naših mesta. Usput ne smemo nikog ni da pogledamo, jer Mihailo toliko vrišti da smo se već 3 puta preznojili, 7 puta pomislili šta nam je ovo trebalo i 11 puta poželeli da se agonija što pre završi. 

Konačno nalazimo mesta, raspoređujemo prateći materijal, uguravamo Mihailovu torbu između nas, a muzika koja para uši ne prestaje. Već primećujemo poglede ni malo prijatne ni dobronamerne. Pokušavam da navedem Mihaila da prihvati da sisa, ali mi ne uspeva. Pesma se ponavlja na repeat. Prebacujemo ga iz ruke u ruku. Donose nam kaiš za bebu. Brzo ga vezujemo oko Mihaila. Propustili smo deo o bezbednosti u avionu. Imamo preča posla. Pevamo, ljuljamo, kliberimo se…a već se graške znoja skupile na čelu.

Motori se pale, zvuk i blaga vibracija pomažu da se Mihailo primiri. Napokon pristaje da sisa i uspavljuje se. Pokrivamo ga, ne dišemo. Hvala svim putnicima oko nas koji su izdržali ovo desetominutno mučenje. Ni nama nije bilo baš prijatno, ali, evo, mali je sada anđeo. Nadamo se da će biti miran ceo let, pa da možete uživati narednih 2 i po sata.

Događaji su stvarni i dešavali su se na letu Beograd-Prag u aprilu ove godine. Nismo imali mnogo vremena da gledamo, bili smo zauzeti akcijom umirivanja vrišteće bebe. Trudili smo se, uložili sve napore da se ta nimalo prijatna situacija, prvo za bebu, jer je očito nešto boli ili joj ne prija ili joj se spava ili je gladna, pa zatim za nas, jer ovo prolazimo prvi put, a ne želimo da se zatvorimo u četiri zida dok dete ne napuni 10 godina ili ga ostavimo nekom na čuvanje, jer želimo da zajedno gradimo uspomene, a treće za vas, jer ste poželeli da ovih 2 i po sata odspavate pre nego što počnete da osvajate Prag ili kojim ste već poslom krenuli tamo. Samo nemojte prevrtati očima, jer je, pobogu, neko krenuo sa bebom na put. Pa zašto seljakate to mučeno dete?!

A istina je da bebi treba ljubav, toplina, pažnja i dobar osećaj i da sve to dobija kada je u blizini mame i tate. Ako su mama i tata srećni kada putuju i ne misle da je sve stalo jer je čeljade došlo na svet i da moraju zbog tog zamotuljka da menjaju stil života, onda ne vidim zašto bi vama to smetalo. Plus vidite da se neko stvarno trudi da umiri bebu i pomogne joj, prvenstveno, a zatim i smanji neugodnosti okolini, onda ih podržite. Probajte da se, možda, obratite bebi, ako ste u blizini, da joj odvučete pažnju, da je zabavite skrivanjem. Ako niste takav tip osobe, potražite mesto dalje od bebe. Danas uvode označavanja mesta u avionu gde će sedeti bebe pri kupovini karata. Taman da sebe ne dovodite u situaciju gde će jedna beba od 5, 6 kilograma da vam kvari ugođaj. 

Uostalom, toliko je drugih faktora koji mogu da vam pokvare vreme u avionu, da je beba jedan minorni problemčić. Meni lično više smetaju obešena stopala na ručke mog sedišta, glasno smejanje i neartikulisana priča cvrcnute gospode, zauzimanje više od jednog sedišta, jer vam se neće da budete pristojni i uviđajni, a platili ste samo jedno mesto, bacanje đubreta po podu, svađa jer je neko ispred vas spustio torbu, a vi smatrate da je to vaše mesto, stajanje između sedišta i konstantno udaranje zadnjicom kad god se pomerite.

Smeta vam bebin plač, ponesite slušalice, pustite neku finu, opuštajuću muziku, pustite film, čitajte knjigu, vežbajte meditaciju, promenite mesto. Toliko opcija imate. Pa vi ste putnik, proširili ste vidike, toliki svet je u vama, a jedna beba vam podiže pritisak. Sledeći put se samo zapitajte šta ti roditelji sve čine i koliko se trude da tih par sati učine prijatnim svima, umesto što uzdišete, cupkate nogom, kolutate očima. I ne, nemojte se nadati paketiću sa slušalicama, čokoladicom i porukom izvinjenja, jer nisam sigurna ni da li sam sebi donji veš spakovala, ponela dovoljno pelena za sve dane i da li sam zaboravila Mihailovu patiku na aerodromu, jer je izuo 153. put. 

Budite tolerantni. Bićete jednog dana ili ste bili u koži tih roditelja. Još jedan mrki pogled nije ni malo kul. A očekivati da se sa bebama zatvorimo u 4 zida, zaključamo sve brave i ne vidimo dana nisu ni malo realna. Tome nemojte ni da se nadate. Zato me baš briga što prevrćete očima kad moja beba plače u avionu, vozu, autobusu. Beba je, a bebe to rade.

All photos by: Danica, Vlada

Camera used: Samsung S9, GoPro 7 Black, Huawei P30 Pro

Facebook profil: https://www.facebook.com/danicassmallworld/

Instagram profilhttps://www.instagram.com/danicas.small.world/

NAPOMENA: Zabranjeno je preuzimanje sadržaja sa ovog bloga bez mog prethodnog odobrenja.



Ostavite odgovor

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

%d bloggers like this: