Podsetio me Facebook na uspomene od pre dve godine. Daleki Japan, jedan drugačiji svet, različit od ovog koji već poznajem. Nisu to samo neonska svetla, gejše, kultura u kimonu. Podsetio me FB koliko sam se sigurno osećala u skoro 14 milionskom gradu, koliko sam tačno u sekundu stizala na svaku destinaciju, kako sam menjala smer sedenja u vozu u zavisnosti od toga gde voz ide, kako sam doprinosila proizvodnji električne energije samo jednim validiranjem karte na stanici Shinjuku. Stvarno jedna čudna zemlja 🙂

Da ste mogli da vidite moju zbunjenost kad nisam mogla ni nakon kilometra hodanja da nađem kantu za smeće. Pa gde ovi ljudi bacaju otpatke?! A oni, uredno, nose kesicu u kojoj čuvaju otpatke. Tooliki grad, a nigde ne možete da vidite ni žvaku ni opušak. Mada, ne možete ni da pušite tamo gde baš poželite. Postoje posebno označena mesta za to.

Uđete na stanicu metroa, a tamo sve u savršenom redu. Voz stiže u stanicu, ogromna je gužva, Japanci čekaju jedan iza drugog. Ako nema mesta u ovom, stići će sledeći, čemu žurba. Prvo se sačeka da izađu putnici iz metroa, pa da onda uđu. Niko ne trči da zauzme mesto, da se ugura da uđe pre nekog, iako nije njegov red. Verujem da biste ispali jako smešni da pokušate tako nešto u ovako uređenom sistemu. Muškarci neretko ustaju ženama u prevozu. Stvarno su me oduševili. I na svo to oduševljenje, ulazi majka sa četvoro dece. Dvoje starijih, dovoljno velikih da mogu samostalno da se drže za držače, jedno joj na grudima, drugo u kolicima. Ne čuje se ni plač, ni reč. Svi poslušni kao vojska, čekaju da im mama da slatkiš. Mislim da bi mogla jednu celu četu da rodi i vaspita. A mogućnost okretanja sedišta u zavisnosti u kom smeru se kreće voz, neprcenjivo. Muko od sedenja naopačke ćao!

I toliko su mi neodoljivi sa njihovom neposrednošću kada ulaze u komunikaciju sa vama, iskreno se oduševe kad čuju odakle si…Piksi je prva asocijacija, naravno. Nemanja Vidić je bila druga. Izgleda vole fudbal. Ispuste onaj zvuk oduševljenja, za koji mi dođe da im stalno tražim da ga ponavljaju. Zvuči dečije i iskreno.

Barovi i lokalni restorani su tako uređeni da morate da sedite pored nepoznatog čoveka kao da se znate od rođenja. Šanker počinje neobaveznu priču sa svima, kao da ima neku ulogu medijatora, pa se ceo bar, svih 10 ljudi :), uključuje u priču.

Uđeš u njihove premalene stanove, tipično za Tokyo, i oduševiš se multifuncionalnim stvarima. U Hirošimi sam spavala u prilično velikom stanu, većem od onog u kom trenutno živim, npr. Počnimo od wc-a. Ta wc šolja ne ostavlja nikog ravnodušnim zbog multifuncionalne daske. Plus taj lavabo koji je deo šolje, pa vodom kojom perete ruke, zapravo i ispirate šolju. Stvarno vrhunski izum. I da ne bih više davila wc šoljom, prelazimo dalje 🙂 Čim uđete u stan, kuću, očekivano je da se izujete i obujete kućne papuče. Nemate pojma koja sam ja pristalica toga. Dobijete prenosivi internet i samim tim snalaženje po gradu postaje vrlo lako izvodljivo. Inače, internet po gradu skoro pa ne postoji. I većinom koriste keš za plaćanja. Nemaju terminale za kartice i na par mesta po gradu možete naći automate. To mi je bilo potpuno neshvatljivo za jednu tako naprednu zemlju. Po Evropi većinom znaju da ste stranac kada koristite keš, naročito u skandinavskim krajevima. Kartica je tu sve i svja. 

Da se vratim na pomisao da jedino u Japanu imaju poverljiv odnos prema vama, što govori npr. otvorena kapija na izlazu i ulazu u metro. Svuda po Evropi vrata su po defaultu zatvorena. Otkucate karticu, otvore se ili ne. U Japanu su vrata otvorena, otkucate karticu i ako je sve u redu, vrata će ostati otvorena. Ukoliko nije, vrata će se zatvoriti, a vi, verovatno, morate da doplatite zbog toga što ste se delom vozili drugom kompanijom. 

I da li možete da zamislite da jednim validiranjem karte na Shinjuku stanici, kroz koju dnevno prođe i po 6 miliona ljudi, vi zapravo porizvodite struju. Ja sam ostala fascinirana tim podatkom. 

Tačni, brzi vozovi su takva retkost u nas, a tamo sve to perfektno funcioniše.

Nećemo da se lažemo, imaju i oni i svoje uvrnutosti, većina zna na šta mislim. Smatraju se solerima, okrenutim samo sebi, ali nikad nećete naići na nekog ko će vas proučavati, posmatrati, buljiti u vas. Ja mislim da su me čudno gledali zbog toga što sam ja konstantno poručavala njih i njihovo ponašanje. Gledaju ljudi svoja posla, ne zanima ih ni da pored njih sedi najčudnije obučena osoba na svetu.

Da li ste posetili Japan i da li su vas oduševili Japanci ili možda razočarali?

Pisala sam vam i o Kyotu – gradu hramova tadicije i gejši.

All photos by: Danica

Camera used: Nikon D3000, HTC 10

Facebook profil: https://www.facebook.com/danicassmallworld/

Instagram profil: https://www.instagram.com/danicas.small.world/

NAPOMENA: Zabranjeno je preuzimanje sadržaja sa ovog bloga bez mog prethodnog odobrenja.