Nakon celodnevne vožnje kroz Amalfi obalu, pre ponoći stižemo u Bari i smeštamo se. Naš domaćin ne zna ni reč engleskog, al’ nekako se sporazumevamo. Imamo samo vremena da se istuširamo i odmorimo pred sutrašnji detaljni obilazak grada.

Meni je u glavi sve vreme samo jedna pesma.

Neću uopšte spominjati to što je temperatura bila skoro 40 stepeni i što je trebalo pregaziti grad u kom je hlad nestao. Prvi utisak o gradu je bio da je pljav, bučan i nedruželjubiv. I takav utisak je ostao do daljnjeg. Ne mogu nijednog dobrog razloga da se setim koji bi me naveo da opet posetim Bari, a ja vrlo retko imam takav osećaj. Ovde vrlo jasno stičete utisak da su Italijani kraljevi mimike. Ne postoji reč koju oni ne isprate nekim pokretom tela.

Interesantna mi je uvek bila činjenica da je grad sa imenom Bar baš nasuprot gradu sa imenom Bari i o kakvoj se tu priči radi. Došla sam do saznanja da je Bar dobio ime po  latinskom izrazu Antibarium (preko puta Barija), što se na italijanskom pretvara u Antibari ili Antivari, skraćeno Bari. 

Mnogo puta je srpski narod bio deo istorije ovog grada. Nemanjići su bili veliki ktitori Katedrale Svetog Nikole. Danas se, od svih darova, može videti samo ikona “Čudesni obraz oca Nikolaja”, dar Stefana Uroša III, koja se smatra zaštitnicom grada.  Danas se nalazi u kripti iznad groba sa moštima sveca. Milutinov srebrni oltar, koji je predstavljao pravo remek delo vizantijske umetnosti i najraskošniji poklon katedrali, nažalost, je demontiran. 

Mnogo godina nakon Nemanjića, u Bariju je opet utisnuta srpska istorija Zvezdinom pobedom nad Olimpikom iz Marseja 1991. u finalu Lige Šampiona na stadionu Sveti Nikola. Danas se Zvezdaši kunu u taj uspeh i svaka rasprava se oko toga vrti. Ja kao Partizanovac cenim uspeh, ali se od prošlosti ne živi 🙂

Stadion je u vrlo lošem stanju i videli smo ga samo iz daleka.

Na putovanjima se opraštaju svi slatki gresi u obliku slatkiša, napitaka sa šećerima i ostalim slatkim slabostima, pa tako obilazak grada počesmo u poslastičarnici Jerome sa vrhunskim kolačima.

Ulazimo u stari grad. Razapete žice sa raznobojnim vešom nad uskim, kaldrmisanim ulicama. Kao da lutate kroz lavirint.

Dolazimo do Katedrale Barija.

Nama je svakako zanimljivija Katedrala Sv. Nikole. Sama pomisao da se u katedrali mole i pravoslavci i katolici, daje joj poseban značaj.

Ispod ikone možete videti novčanice iz razno raznih država. I pravoslavci i katolici se ovde mole. Jedinstvena bogomolja na svetu.

Iza katedrale je Lungomare, šetalište uz Jadransko more, gde su nastale neke glupirajuće slike.

U blizini se nalazi i Castello Noramanno-Svevo, dvorac star 1000 godina, oko koga je koncentrisan noćni život.

Bari ima i baštu Isabella d’Aragona (napuljska princeza koja je živela u Bariju), manju tvrđavu Fortino Sant’Antonio, Rusku crkvu, Staru i Novu luku.

Murat, moderni deo grada, važi za raj za kupovinu. Mi nismo zalazili, jer mi kupovina nikad ne predstavlja stavku prilikom putovanja, ali ko voli, nek izvoli.

Do Barija možete i trajektom iz Bara ili Dubrovnika. Verujem da predstavlja potpuno drugačiji doživljaj.

All photos by: Danica, Vlada

Camera used: Nikon D3000, HTC 10