Dan je savršeno započeo prelepim svitanjem i drugim danom krstarenja kroz savanu. O tome možete da pročitate u postu “Safari u Maasai Mara rezervatu prirode u Keniji”.

Posle ručka krećemo do Maasai sela gde nas dočekuje sin vrhovnog poglavara plemena, obučen u plavu odeću, sa drugačijim ukrasima na sebi od svih ostalih. Govori nam o ožiljcima po telu, koje zove tetovaže. Pitam ga šta te tetovaže označavaju. Govori mi da su deo kulture i tradicije plemena. Upoznaje nas sa običajima Masajaca.

Drugi muškarci iz plemena su u grupama okupljeni, dok im se odeća jarkih boja vijori na vetru. U istom trenutku, iz škole se vraćaju dečica obučena u zelenu uniformu. Znatiželjno se gledamo, analiziramo iz daleka. Za njih smo još jedna grupa turista u poseti njihovom selu. Ljilja vadi olovke koje im je donela i dečak ih jednim zamahom uzima sve za sebe i beži. Generalno su mi najlepši prizor deca. Ti osmesi, taj sjaj u očima, zahvalni na svakoj pruženoj pažnji. Duša me zaboli kad priđu i kažu da su gladni i kad traže pare.

Plaćamo ulaz od 10 USD po čoveku i odmah nakon toga počinje muški ples dobrodošlice i nadmetanje u skakanju. Mnogi iz grupe se pridružuju plesu i na kraju sve izgleda prilično haotično, ali je bitno da smo se zabavili.

Uvode nas u dvorište gde nas dočekuju žene obučene u nošnju i počinju svoj ples dobrodošlice. Meni pažnju privlači preslatko dete, koje nesigurno hoda u prevelikim japankama. Podseća me na svu decu sveta koja više od svega vole da obuvaju obuću roditelja. Kad god pokušam da joj priđem da se slikamo, dete kreće u plač. Nije do mene, stvarno. 🙂

Žene pevaju i plešu i pozivaju nas da im se pridružimo. Svaki pokret prati zvuk ogrlice ili narukvice jarkih boja. Prelepe su mi tako obrijanih glava. Razmišljam o ulogama koje su preuzele na sebe i potčinjenosti muškom rodu.

Ples dobrodošlice smenjuje paljenje vatre. Zanimljiva predstava, mada znamo da vatru odavno tako više ne pale. Deca iz grupe, 5 i 7 godina, pokušavaju da ponove postupak i još jednom svedočimo uspešnom procesu.

Svuda oko nas, skrivaju se po kućama žene i deca obučeni u odeću sličnu našoj. Znatiželjno nas posmatraju, ali beže ako pokušate da ih slikate.

Grupišemo se po dvoje, jer nam je rečeno da će nam domaćini pokazati kako im kuće izgledaju iznutra. Bira nas naš domaćin i Vlada i ja krećemo za njim. Dovikuje ženi u kući i ubrzo, žena sa detetom u naručju izlazi napolje i naš domaćin nam pokazuje da uđemo.

Ulazim prva i ne vidim ni prst pred okom. Svuda mrak u kući. Govorim domaćinu da ne vidim gde gazim i on nam kaže kako će doneti neko osvetljenje. Donosi malu lampu i konačno je put do ognjišta vidljiv. Sedam na drvene klupice i naš domaćin počinje priču.

Dečaci iz plemena sa 13 godina odlaze u divljinu i tamo provode 3 godine. Uče se opstanku i postaju zreli muškarci. Za taj period se vezuje i ubijanje lava. Kasnije sam istraživala i shvatila da je takva vrsta ubijanja lavova zabranjena zakonom. Žive u poligamnim zajednicama. Mogu da imaju više žena, ali svaka žena živi u svojoj kući, koju sama gradi od blata. Brakove im ugovaraju roditelji i jedna žena vredi kao deset krava, u principu. Moraju da se sele svakih 9 godina, jer im termiti pojedu kuće.

Na sredini male kuće nalazi se ognjište, a trebaće vam neko vreme da utvrdite gde je prozorčić. Prva misao je kako dišu u tako malom prostoru bez ventilacije, ali, kapiram, da je to zbog toga što većinom nisu u kući. Pokazao nam je gostinsku, dečiju i sobu za roditelje. Rekao da se hrane mlekom, kravljim mesom, voćem i povrćem koje nabavljaju jednom nedeljno na marketu i da piju kravlju  krv. Pitala sam ga da li je istina da im izbijaju prednje, donje zube i zašto to rade. Rekao mi je da tako lakše dozivaju krave. Štap im služi da teraju stoku i da se oslone na njega.

Došao je i kraj naše posete i domaćin nam je pokazao put iza kuće gde možemo da kupimo proizvode koje oni prave. Nudio nam je narukvice, ogrlice sa lavljim zubom. Pitala sam ga koliko košta narukvica, pošto mi se to najviše dopalo i rekao je da košta 10 USD. Iskreno, bilo nam je neprijatno da ne kupimo nešto zbog gostoprimstva. I dali smo mu 20 USD, da bismo ga za kusur čekali preko pola sata, dok je pokušao da nam proda mačetu, toljagu i ko zna šta još ne. Kad smo mu rekli da će mo mu vratiti narukvicu, da nam vrati novac, brzo je našao kusur. Stvarno ne volim da se cenkam, ni da se preganjam i ovo mi je stvarno teško palo, diglo mi pritisak.  Pitao nas je naš domaćin da li imamo nešto iz Srbije za razmenu. Pokazala sam mu narukvice i nije uopšte bio zainteresovan za njih. Drugi su razmenili satove za mačete i toljage, mobilne telefone. Meni je, iskreno, svega bilo dosta i želela sam što pre da krenem.

Da li je maskarada za turiste i zašto sam to pomislila – korisćenje mobilnih i tablet uređaja im uopšte nije strano, foto aparata takođe. Naučili su od posetilaca? Ne verujem. Prodaju suvenire sa pričom da su ih oni pravili, a istovetne proizvode možete naći na svakoj tezgici sa suvenirima i u Keniji i u Tanzaniji. Verujem da imaju dovoljan broj poseta turista da mogu sebi bar kuće od cigli da naprave, da se ne bi selili posle svake posete termita, ali ko bi onda želeo da poseti Maasajce u kućama od cigala.

Da li vredi posetiti Maasai pleme? Vredi, ali imajte na umu da će vas posmatrati kao vreću novca. Možda mogu i da opravdam tako ponašanje. Daleko bi i te kućiće od cigli bile od nekog vida civilizacije. Te posete su jedini vid zarade, ali bi priča mogla da se malo izmeni. umesto – ovako palimo vatru, mogu da kažu ovako su naši preci palili vatru. Postoji toliko plemena u Africi koja i dalje žive na način kako su njihovi predaci živeli.

Ovo je samo moje lično mišljenje, možete da se složite ili ne, moje je bilo da ga iznesem. U sledećem postu vas upoznajem sa glavnim gradom Kenije i najmlađim glavnim gradom na svetu – sa kontradiktornim Nairobijem.

All photos by: Danica, Vlada

Camera used: Nikon D3000, HTC 10

Facebook profil: https://www.facebook.com/danicassmallworld/

Instagram profil: https://www.instagram.com/danicas.small.world/